"Svaki dan mi je isti, i ne znam da li je to El Niño, ili neka druga kosmička sila, što moje jalove dane, godišnja doba (koje prepoznajem samo po garderobi koju nosim), pretvara u očaj, pa se (koje li otrcane fraze), "kao davljenik hvatam za slamku", a u stvari za telefon, i zovem Ljubljanu, Ozrenku, koja me prije devetnaest godina šutnula:
"Hej, ja sam", prepoznala mi je glas.
"Otkud ti?"
"Ma, znaš, htio sam te samo nešto pitati… U stvari, zovem te iz Seattlea, iz Amerike, planiram da se vratim u Sarajevo, pa sam skonto da svratim i do tebe?"
"Šta si me htio pitati?"
"Evo, skoro zaboravih: što mi ti, onda, bogati, dade nogu?"
"Slušaš li ti sebe, ikad, Dario?"
"Ja, pa šta?!"
"Zoveš me nakon devetnaest godina: niti pitaš kako sam, jesam li udata, imam li djece, šta radim, nego bi ti, samo tako, ‘svratio’?! Saberi se, bolan, čovječe!"
Tu se i saberem. (A ja, kad god se saberem, onda se oduzmem.) Sve što mi čini radost – natjera me na plač.
"U pravu si, Ozrenka, izvini, ako ti to nešto znači… Samo sam htio… ‘Ajde, nema veze… Vozdra."
* * *
Ako ništa drugo, u svojoj samoći sam razvio sposobnost da sanjam ono što hoću, a ono što neću i ne pamtim.
Znam da samo idiot razmišlja o prošlosti, a da pametan čovjek konta o budućnosti, pa liježem u krevet, komplet obučen, i koncentrišem se da sanjam svoju djecu, više njihov glas (jer, slike imam), miris i dodir, sve ono što mi nedostaje…
Budim se u hladnom znoju: kao, ispitivale su me neke nakaze… Sjedili su iza teških, pisaćih stolova, pred njima su bile hrpe papira i gomile grafitnih olovaka, koje su neprestano šiljili… Iz pozadine je svirala neka nedefinisana muzika, a oni su me pitali koje sam nacionalnosti…
Mrtvo ozbiljno odgovaram:
"Mrtvac. Pripadnik najbrojnije nacije na svijetu."
Prevrću papirine ispred sebe:
"To ne može biti. Vi ste još uvijek živi."
* * *
Svanulo je; po kalendaru bi trebalo biti ljeto, a ja kroz prozor gledam pahuljice…
Da li je to El Niño u mojoj glavi ili ja više ne mogu ni da sanjam?"
